Dragoljub Zamurović

Dragoljub Zamurović rođen je 1947. godine. Posle diplomiranja na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, bio je 1977/79. na postdiplomskim studijama fotografije na Fakultetu primenjenih umetnosti.

Godine 1980. primljen je u Udruženje likovnih umetnika primenjenih umetnosti i dizajnera Srbije, a 1997. godine dobija zvanje Istaknutog umetnika i tako se svrstava među nekoliko najznačajnijih umetnika srpske fotografije danas. Dobitnik je mnogih domaćih i međunarodnih nagrada među kojima je i Velika nagrada Srbije koju su mu 2004. godine dodelili Ministarstvo za kulturu i ULUPUDS.

Od 1988. godine započinje saradnju sa francuskom agencijom Gamma. Među mnogim časopisima koji objavljuju njegove fotografije su iTime, Geo, Epoca, Newsweek, Europeo, Stern,Paris/Match, Figaro Magazin,National Geographic … Legendarni američki magazin Lifedva puta je njegove snimke svrstavao u rubriku“Big Pictures”, a u julu 1991. godine jedna fotografija ovog autora objavljena je i na naslovnoj strani tog časopisa.

Knjige Dragoljuba Zamurovića, pored naše zemlje, objavljene su u Americi, Engleskoj, Rusiji, Nemačkoj, Italiji, Japanu, Kazahstanu i nekoliko drugih država.

Steve McCurry

Stiv Mekari je jedan od najlegendarnijih fotografa današnjice. Njegova dela su na velikom broju naslovnica svetski poznatih magazina i na mnogim knjigama, a veliki broj njegovih izložbi su vidjene širom sveta.

Rođen je u predgrađu Filadelfije, Pensilvanija. Studirao je film na Državnom Univerzitetu Pensilvanije pre nego što je počeo da radi za lokalne novine. Nakon nekoliko godina samostalnog rada, Mekari odlazi na svoje prvo, a kasnije će se pokazati, jedno od mnogih putovanja u Indiju.. Putovao je sa ne više od jedne torbe i fotoaparatom.

Posle nekoliko meseci putovanja, našao se na granici sa Pakistanom. Tu upoznaje grupu  izbeglica iz Afganistana koji su ga prokrijumčarili preko granice u svoju zemlju. Noseći tradicionalnu odeću, sa dugom bradom kao i raznim dodacima koje je bilo neophodno imati s’ obzirom na vremenske uslove koji tamo vladaju, i posle nedelja provedenih sa Mudžahedinima, Mekari je svetu prvi put prikazao fotografije ratnog sukoba u Afganistanu, uzdižući ljudsku patnju na vrh jarbola svetske pažnje.

Od tada Mekari nastavlja da pravi neverovatne fotografije na šest kontinenata i u nebrojeno zemalja. Njegov rad podjednako obuhvata sukobe, nestajanje kultura, drevne tradicije i savremene kulture – uvek zadržavajući ljudski element koji je dao čuvenoj fotografiji afganistanske devojčice i učinio je tako moćnom fotograijom.

Mekari je nagrađivan  najprestižnijim nagradama za fotografiju uključujući „Robert Capa Gold Medal“, „National Press Photographers Award“, prva nagrada “World Press Photo contest“ i mnoge druge.

Natalia Taffarel

Natalia Taffarel je digitalni umetnik iz Argentine, ekspert u retuširanju. Rođena je u porodici koja se bavila štamparskim poslom, tako da je imala priliku da nauči dosta o teoriji boja i svim metodama tradicionalnog štamparstva. Ima iskustva u advertajzingu i grafičkom dizajnu. Počela je da uči Photoshop iz hobija, koji je ubrzo postao opsesija. Poseduje sertifikat Adobe ekspert. Za sebe kaže da je neurotična, perfekcionista, „control freak“ i misli da je lepota prikazana samo kroz detalje. Misli da sve ima skrivenu lepotu i da je njen posao da je oslobodi. Veruje da je oštra kritika jedini način za postizanje samo-poboljšanja. Teži da bude najbolja.

A o radionica sa Natalijom Tafarel više na link.

Otvaranje izložbe fotografija studenata Akademije likovnih umetnosti u Novom Sadu

Tokom tri dana Startfest festivala na Akademiji umetnosti u Novom Sadu u novembru prošle godine, održana je radionica na temu mokrog kolodijumskog procesa (Wet Collodian Plate) koji datira još iz pedesetih godina 19. veka. Na festivalu su pored studenata i predavača novosadske akademije učestvovali i studenti iz Beograda (Fakultet primenjene umetnosti) i Osijeka (Umetnička akademija).

Možda zvuči neobično da se studentima u 21. veku predstavlja tako stara fotografska tehnika ali već nakon prvog dana radionice svi učesnici su shvatili da se 150 godina za čas premosti, samo ako imate pored sebe vizionare koji će relativizovati vreme i sopstvenom voljom prebaciti vas u prošlost koja još uvek živi i, takoreći, doživljava svoju renesansu.

Ti vizionari su Miša Keskenović iz Sombora i Uglješa Dapčević iz Beograda – vođe radionice. Obojica su po struci direktori fotografije na filmu, koji su pre mnogo godina ušli u svet alhemije u potrazi za fantastičnim slikama sveta koje ne mare za savremene tokove tehnologije već isključivo za procese u kom magija između čoveka, hemije i fizike stvara dela s dušom i pričom o istom tom čoveku.

Radionice su počinjale u 9h ujutro i završavale malo pred ponoć. Studenti su se smenjivali, predavači demonstrirali tehnike da bi se radionica završila sa pedesetak ploča izrađenih tehnikom mokrog kolodijumskog procesa. U studiju Akademije, na dva seta za fotografisanje, studenti su naizmenično snimali portret tj. jedni druge, kao i mrtvu prirodu za koju su sami osmišljavali postavke. Sve se završilo izložbom radova nastalih na radionici u galeriji Akademije umetnosti u Novom Sadu.

Iako je ova fotografska tehnika izuzetno zahtevna, a može se reći i skupa, zahvaljujući Startfest festivalu i retko viđenoj posvećenosti i nesebičnosti oba predavača, studenti su doživeli fantastično putovanje u prošlost koje je uz pomoć hemije, puno dobre volje i pozitivne energije uspelo da izmami i po koju suzu nevericu nad snimljenim fotografijama.

Uz bezbroj puta izgovorene reči zahvalnosti i zagrljaje, predavači su se oprostili od svojih velikih đaka, uskoro kolega, i obećali da će još koji put staviti svoje alhemičarske kape i još malo im otvoriti vrata u neverovatan svet 19. veka – kada je fotografija rođena.

mr doc. Ivana Tomanović

Otvaranje izložbe Nikole Miljkovića „Izvan Ličnog“

Nago telo, kao večita inspiracija, uvek između čulnosti, erosa i svetosti, sledi čovekovu istoriju još od antičkih vremena. Viđeno očima mladog i talentovanog fotografa Nikole Miljkovića, još jednom je uzdignuto iznad ličnog i banalnog. Baveći se ženom, zrelošću njenog tela sa svim njegovim nesavršenostima, izbegavajući naknadna obrađivanja, uspeo je da nas ne ostavi ravnodušnim.

Poigravajući se kompozicijom, harmonijom linija, igrom svetlosti i senke, on ispituje svoje mogućnosti i često dovodi rad do granica apstrakcije. Iako je žensko telo tema njegovih radova, on je u više navrata uspeo da  prevaziđe čisto figuralno predstvaljanje nagog ženskog tela, komunicirajući sa posmatračem najčešće linijom i svetlošću.

Rad Nikole Miljkovića svakako nije još jedan u nizu omaža ženskom telu, slavljenje njegove senzualnosti i erotičnosti. Ostajući veran sebi, uzimajući žensko telo kao centralni motiv svojih radova, odlazi korak dalje. Višeslojnost značenja ovih radova zbunjuje i dovodi u sumnju njihovo tumačenje. Posmtrajući ih kao celinu, nameće se pitanje nisu li svi oni međudobno povezani, ostavljajući nam prostora za razmišljanje o priči iza. Bilo da su graciozni ili prenaglašeni položaji u pitanju, bavljenje pokretom i kretanjem tela ne bi bili prvi put predmet njegovg istraživanja. Čulnost i putenost, tekstura kože, nikada nisu u potpunosti zaboravljeni.

Katarina Čudić
Istoričar umetnosti